Nezavršen posao: Geštalt perspektiva jedne životne dileme

Dejan Milosavljević

Pre već dosta godina, život mi je ponudio priliku da odaberem put koji bi mogao iz temelja da promeni moju sudbinu. Kao diplomirani inženjer šumarstva, stajao sam na raskršću između dve mogućnosti: da prihvatim posao na uglednom institutu u Novom Sadu ili da pratim tadašnju želju za praktičnim radom u struci. Ta odluka, koja je tada delovala logično i opravdano, kasnije je postala moj „nezavršeni posao“ — koncept poznat u geštalt terapiji kao otvoreni krug, emocionalno nerazrešena situacija koja neumoljivo povlači pažnju i traži zatvaranje.

Na prvi pogled, razlozi za moju odluku bili su jasni. Zamor od akademskog učenja i obećanje profesora da će mi pronaći posao u privredi činili su se dovoljno uverljivim. Porodične okolnosti su dodatno oblikovale moj izbor: nakon očeve smrti, osećao sam obavezu da ostanem veran rečima koje sam izrekao u afektu zamorenosti od učenja — da neću nastavljati postdiplomske studije na Šumarskom fakultetu.. Tako sam, s nekom naivnom sigurnošću, odbio ponudu direktora instituta. Tek kasnije, postao sam svestan o pogodnostima koje su zaposleni tamo uživali: stambeni smeštaj, intelektualno podsticajno okruženje i mogućnost rada u velikom gradu blizu mog rodnog mesta.

Uprkos tome što je pomenuti  profesor delimično održao obećanje i pronašao mi posao u privredi, našao sam se u malom mestu, daleko od doma. Posao je bio iscrpljujuć, terenski, daleko od udobnosti  naučno - istraživačkog rada u Novom Sadu. Kajanje zbog propuštene šanse postalo je poput tihe senke koja me je pratila kroz godine. Svaki povratak u sećanja na tu odluku obnavljao je osećaj promašenosti i žaljenja.

Geštalt perspektiva donosi ključno razumevanje ovog problema. Koncept nezavršenog posla ukazuje na to da emocije povezane sa propuštenim prilikama ostaju u psihičkom polju sve dok se ne oslobode kroz proces svesnosti, izražavanja i preoblikovanja. Odluka iz prošlosti ostala je nezavršena jer nije došlo do emocionalnog oslobađanja — nisam sebi dozvolio ni potpuno prihvatanje ni transformaciju te priče.

Dramatičan zaplet dolazi s trenutkom prepoznavanja: dok sam jurio sigurnost i izbegavao akademske izazove, propustio sam priliku za samoostvarenje. Međutim, geštalt terapeut bi možda rekao: „Svaka odluka, ma koliko pogrešna izgledala, bila je najbolja moguća u tom trenutku.“ Ovo otvara vrata ka oslobađanju. Moje kajanje zapravo pokazuje da mi je vredno znanje, intelektualni rad i prilika da budem deo zajednice obrazovanih ljudi.

Rasplet dolazi kroz odluku da transformišem taj „nezavršeni posao“ u novi cilj. Kroz rad na razvoju kao psihoterapeut, počeo sam da zatvaram stari krug i otvaram novi. Ideja samostalne prakse terapeuta ne samo da predstavlja svojevrsni izazov, već i dublji smisao — stvaranje okruženja gde mogu doprineti drugima, dok gradim svoj unutrašnji mir. U geštalt duhu, ovaj prelazak zahteva svesno suočavanje sa svojim osećajima: kajanjem, tugom, ali budi i nadu.

Dok završavam ovaj esej, shvatam da nezavršeni poslovi nisu samo teret prošlosti. Oni su i poziv na rast. Na kraju, možda ključ nije u brisanju grešaka, već u tome da ih koristimo kao temelje za nešto veće i lepše. Moj idealni posao možda nije u naučnom Institutu, ali je u mojoj odluci da svakodnevno radim sa klijentima, pomažući im da zatvore svoje nezavršene poslove, dok istovremeno završavam i svoje.

Koncept ovde i sada

Dejan Milosavljević

U ovom članku ću ispričati ličnu priču koja pokazuje kako ne izbegavanje, odnosno suočavanje i prihvatanje sadašnjeg trenutka jeste upravo jedno veliko isceljujuće iskustvo i zalog životu.

Dok sam imao čas fizičkog u srednjoj školi, igrali smo fudbal i po običaju mene su uvek stavljali da branim, s obzirom na to da sam loše igrao (u to vreme sam nosio naočare sa dioptrijom, nisam umeo sa loptom itd). Međutim, nikad se nisam mirio sa situacijom da su drugi bolji od mene, pa sam često razmišljao kako ću im jednog dana pokazati koliko sam ja u stvari sjajan. Tog dana kad sam bio golman, kroz glavu mi je samo prošla ideja da, kad dobijem loptu, spustim je na tlo, a zatim predriblam sve igrače, dam gol i pobedonosno napustim ovaj poslednji čas fizičkog u toj školskoj godini. Ono što se zatim desilo bilo je prosto zapa­njujuće: nakon jedne odbrane uhvatio sam loptu, a zatim je spustio na teren.

Zatim se desilo nešto očaravajuće. U tom trenutku sam osetio takvu tišinu i mir, isti onaj mir koji sam osetio nedavno dok sam bio u poseti manastiru Studenica s jednom grupom dobrih ljudi. Naime, kad sam prošao kroz kapiju i ušao među zidine manastira, kao da sam izašao iz ovog sveta i zakoračio u svet star 800 godina. Pored početnog utiska prizora veličanstvene crkve i dvorišta ispunjenog starim drvećem i travnjakom, postojala je i zabuna – gde sada da idemo. Oko crkve je neki čovek kosio travnjak motornom kosilicom, narušavajući tišinu ovog drevnog zdanja. Kada smo ušli u crkvu, tamo su u toku bili neki restauratorski radovi; bile su postavljene skele, čuli su se glasovi ljudi i buka alata kojima su radili.

U međuvremenu se pojavio jedan čovek koji nam je ispričao istoriju manastira i druge detalje, ali sve to nije ostavilo neki poseban utisak. Tek kada smo izašli iz crkve u dvorište i kad se pojavio jedan tihi monah, došlo je do neverovatnog obrta. Sve se promenilo, a sam manastir je odjednom zablistao u svojoj vanvremen­skoj lepoti.

Bilo bi neiskreno reći da je to nešto najlepše što sam video. Moram priznati da sam tih dana, dok sam boravio na jednoj našoj planini, sreo prelepu devojku sa očima u koje je kao da je neko ugradio sjaj svih dijamanata ovog sveta. Tada smo tek počeli da se upoznajemo, stvari su se dešavale prirodno i spontano. Iako se između nas nije desilo ništa značajno, njena plemenitost i saosećajnost učinile su da čovek ne može ništa drugo nego da oseti čistu ljubav. To je bilo kao da me božanska svetlost obasja i očisti sve nakup­ljene terete prošlosti.

U mikrotrenutku mi je prošla misao da takva devojka sigurno ne može biti sama. I zaista, vrlo brzo nakon te misli video sam je sa njenim pratiocem. Kasnije sam pozvan na večernju žurku. Isprva nisam želeo da idem, ali sam ipak otišao. Tamo je bila i ona. Sedela je za stolom sa svojim pratiocem. Seo sam na jedno slobodno mesto, posmatrajući stvari oko sebe i postajao sve prisutniji.

U tom trenutku mi je kroz glavu prošla pouka Oca Tadeja: "Čuvaj svoj mir, neka ide kako ide".

Upravo tada su me pozvali na improvizovanu binu da uz muziku otpevam pesmu. Prvo sam odbio (kao što bih uvek uradio), a onda, kao da me neka nema sila zahvatila, ponela me je sa sobom. Došao sam do bine, uzeo mikrofon i uz pratnju muzike u pozadini počeo da pevam Sve se osim tuge deli. U pivnici je bilo puno ljudi, a jedino što sam ja video bile su oči te devojke. Ona je sve vreme gledala u mene i pevala zajedno sa mnom.

Sutradan je otputovala sa svojim pratiocem. Sa mnom je ostao onaj mir koji sam osetio kada smo sa monahom ponovo ušli u crkvu manastira Studenica. Sada je tamo bila potpuna tišina; nije više bilo majstora koji su radili na zidovima. Samo mi i čisto prisustvo u sada i ovde.

Tada je monah otvorio dva kovčega sa netruležnim moštima Svetog Kralja Stefana Prvovenčanog i njegove majke Ane. Celivanje moštiju tih velikih svetaca prevelo je taj spoljašnji mir u unutrašnju tišinu.

Tada sam shvatio da se u toj tišini nalazi mir, u tom miru – ljubav, a u središtu svega toga, neizrecivo - ono što rečima ne može biti iskazano.

#Prihvatanje #SadašnjiTrenutak #UnutrašnjiMir #Psihoterapija #ČistaLjubav  #SnagaMirnogUma #Inspiracija #ProduženaEmpatija #Isceljenje #LjubavIZahvalnost